Znaš? Sve to što sam ti pričao, razmišljam često, to izgleda nije baš tako kao što sam govorio. Pogrešno je sve to. Izgleda. Pogrešno sam ti govorio. Oprosti. Nije bilo važno sve to videti, niti saznati. Nije trebalo da ti govorim da brže ideš. Tada nije trebalo žuriti, a ni kasnije. Nije trebalo...

Taj dugi hodnik na momente je bivao hladan i prazan, a na momente bi baš takav i trebalo da bude. Najbolje je bilo kada sam osluškivao zvuk svojih koraka, tako bi okolna buka bivala podnošljivija. Pratio sam detalje oko sebe kako bih stekao osećaj koliko sam prešao budući da je hodnik delovao...

Dovoljno je vremena prošlo od kada smo se poslednji put do sada sreli. Sve sam se manje osvrtao na te susrete, ma koliko su upečatljivo delovali tih dana. Osećaj se polako gubio. Sve mi se više činilo kao da sam te događaje preuveličao u svojoj glavi. Kada bih, nekada, i razmišljao o tim susretima...

Opet ti koraci. Sve su bliže i opet su njeni. Izgleda da drži nož. Napolju pada kiša. To sam već video. Treba da bežim. Ona me je pre mnogo godina progonila. Bio je tu i autobus, neka stanica. Pretrčavao sam preko ulice na crveno. Tada me je bila stigla. Sada opet bežim preko te ulice. Ulazim u...

Bila je to glupa navika, neka stara potreba: stepenicama sam silazio tiho, trudeći se da budem neprimetan. Zakoračiti u prostor, a ne narušiti ga. Valjda. Hodnik je bio obasjan oštrim svetlom jutarnjeg sunca. Preda mnom, na korak od stepenica, fina prašina usporena u vazduhu. Morao sam da poremetim...

Vinjetirana slika pred očima, usko vidno polje, a u njemu usne. To je draž koja mu pojačava budnost. Vreme se savija i on hrli ka tom talasu ne bi li se o njega konačno razbio. Nema tu mnogo slobode, pomislio je. Sve je to uslovljeno i neizbežno. Pitao se da li mu onda pripad taj intimni momenat...