Bila je to glupa navika, neka stara potreba: stepenicama sam silazio tiho, trudeći se da budem neprimetan. Zakoračiti u prostor, a ne narušiti ga. Valjda.

Hodnik je bio obasjan oštrim svetlom jutarnjeg sunca. Preda mnom, na korak od stepenica, fina prašina usporena u vazduhu. Morao sam da poremetim te idealne razmake. Zakoračio sam i usmerio pogled ka sali. Unutra je žamor bio nešto tiši nego prethodnih jutara. Svega nekoliko stolova je bilo popunjeno. Nikoga koga poznajem. On nije bio tu. Pomislio sam da je sasvim moguće da se neće ni pojaviti: ništa se nismo dogovorili, prošle večeri je bio pod utiskom te devojke. Seo sam da doručkujem tako da lako mogu da vidim ulaz u salu u slučaju da ipak dođe.

Razmišljao sam o svemu što mi je sinoć pričao, o celom tom doživljaju. Nije on te večeri bio ništa direktniji nego inače. Samo što se do tada držao tema koje su se ticale našeg posla, a koje bih uglavnom ja započinjao. Prvi put je to bilo pre četiri dana kada sam ga zamolio da mi pojasni o čemu je govorio u nekom primeru. Istim tim pristupom kojim je pojašnjavao šturi princip analize podataka, četiri dana kasnije, odjednom, objašnjavao mi je sebe.

Čuo sam korake, ženske. Zvuk štikle i kratak korak. Nosi nešto usko, dugačko. Pogledao sam prema ulazu u salu, a kroz vrata sam mogao da vidim samo jedan kratki deo stepenica. Koraci su se približavali, prošli su neposredno pored vrata i prestali su da se čuju. Ubrzo sam je video kako se penje uz stepenice. Bila mi je okrenuta leđima, ali je bilo nesumnjivo da je to ona - fatalni talas čoveka koji mi je rekao da ćemo razgovarati na doručku. On će verovatno doći kasnije, setio sam se. Danas bi trebalo da ima poslednje predavanje, ako raspored nije promenjen.

"Ustao si ranije?", pitao me je pošto je stolu prišao sa terase, iza mojih leđa.
"Nisam planirao da ustanem ranije. Ne posle onakve večeri", odgovorio sam zadovoljno. Seo je.
"Da, bilo je impresivno. Sećaš se, pretpostavljam, cele one moje priče i teorije?". Potvrdio sam i on je nastavio: "Zaboravio sam da ti kažem, kada živiš po tom modelu, sve doživljavaš snažnije i svemu se radije prepuštaš. Zapravo, to je ključno u priči." Doneli su mu doručak.
Nisam želeo da se na ovome završi naša priča o prošloj noći, ali sam prvo morao da mu kažem da sam je video: "Ona je tu. Upravo je otišla na sprat." Počeo je da prebira po papirima koje je sa sobom nosio u ruci. "To veče je iza nas", odgovorio je i podigao pogled ka meni. Ponovo sam bio malo zatečen. Izgledalo je kao da sam ja taj koji je zainteresovan za nju. Odlučio sam da budem direktan. Preduhitrio me je: "Izvini. Znam da sam nametnuo temu, ali nije trebalo da odemo na lični plan i zato tu stajemo". Kako je ovo rekao, zazvonio mi je telefon, a on se nasmejao i rekao mi da se javim.

Pitao sam je da li je stigla na vreme i objasnio joj da sam na doručku sa kolegom. Opisala ga je dosta dobro pitajući me da li možda sa njim doručkujem. Bio sam začuđen. Nisam joj ga predstavio, nije bilo prilike. Kasnije mi je rekla da nas je on prethodnog dana video kako se pozdravljamo i da joj je tom prilikom mahnuo sa terase. Rekao sam joj da ću je nazvati kasnije.

Opet sam čuo te korake, upravo je ušla u salu. On se opet nasmejao. Nisam hteo da komentarišem. Ćutali smo i jeli.

"Danas je moje završno predavanje. Mislim da sam prvi na rasporedu, pa sam sad pripremio okvir onoga o čemu bi trebalo da pričam", konstatovao je slažući kartončiće sa tezama.
- "Kakvi su ti planovi posle? Odlaziš? Ostaješ?", pitao sam ga.
- "Zavisi. Još ću videti. A do kada ti planiraš da ostaneš?"
- "Još sutra i onda idem", rekao sam.
- "Dobro, svakako ću ti se javiti pre nego što odem, kada god to da bude. Sada ću krenuti, moram i do sobe da svratim." Pogledao je u sat i sakupio je papire sa stola. Pozdravili smo se, on je ustao i otišao prema terasi. Primetio sam da je zaboravio kartončić. Okrenuo sam se da vidim da li je možda još uvek tu negde kada sam primetio da ona sedi za stolom iza mene. Njega nije bilo na terasi. Pokupio sam kartončić i krenuo napolje. Prošao sam pored njenog stola. Čitala je tekst sa nekog papira. Pretpostavio sam šta bi to moglo da bude, ali nisam želeo o tome da razmišljam. Zastao sam napolju da pročitam šta piše na njegovom podsetniku. "Naizgled nepromenjen!"

Nisam više mogao da ga čekam. Ušao sam u amfiteatar. Mesto do prolaza je bilo slobodno i tu sam seo kako bih lakše izašao ako bude trebalo. Kasnio je nekoliko minuta. Vrata levo od katedre su bila otvorena. Tuda je ušao. Spustio je svoje stvari i pogledom prešao preko prisutnih, verovatno tražeći nju. Uhvatio sam mu pogled i podigao kartončić. Odmahnuo je rukom i kucnuo prstom o čelo smejući se. Mene je nasmejao taj apsurd.

Atmosfera je bila ležerna kao i uvek. Započeo je priču osvrćući se na prethodnih nekoliko dana. Govorio je o svom utisku. Bio je manje formalan nego do sada, što je bilo logično. S vremena na vreme bi bacio pogled na sto, u svoje teze. "Postoji taj jedan model oko plasmana novog proizvoda na tržište. O tome bi zapravo trebalo da govorim, ali to je veoma, veoma suvo i ja ću to sada izbeći", započeo je temu. "Provera tržišta, ankete, ciljne grupe, istraživanja, analize, statistika. Kako to već ide. Ja sam ovde pozvan da govorim zbog svog iskustva, neki bi rekli, i zbog ugleda koji imam u ovom poslu. Prethodnih dana, trudio sam se da govorim i iz sopstvenog iskustva, iako sam se čvrsto držao teme svakog predavanja. Isto je bilo i kad bismo razgovarali." Zastao je zamišljeno.

"Već sam nekoliko godina bio u ovom poslu kada mi se moj višegodišnji prijatelj, vrlo nenametljivo, obratio za savet. Objasnio mi je da se radi o novom proizvodu koji njegova firma treba da pusti u prodaju narednih meseci. Marketinška agencija je angažovana na tom poslu. Ukratko mi je ispričao dokle se stiglo i kakva je strategija. Interesovalo ga je šta mislim o svemu tome i da li, eventualno, treba na nešto da obrati pažnju. Želeo je da bude siguran da se neki korak ne preskoči. Pomenuta agencija se držala klasične prakse tako da nije bilo mesta za brigu. Pokazao mi je ambalažu koja će najverovatnije biti odabrana. Metalna kutija, oblika srca, crvena, cela staje na dlan, u centralnom delu uokviren naziv proizvoda, izveden rukopisom." Bio je naslonjen na sto. Podigao je levu ruku u laktu, desnom je ispravio rukav od košulje. Ona je sedela tačno ispred njega u prvom redu. Sigurno je ušla nedavno. Zastao je sa pričom da bi popio vodu.

"Proizvod je bio čokoladna poslastica - okrugla. Bilo ih je više u jednom pakovanju. Kao što vidimo, rešenje koje su izabrali za ambalažu ovog proizvoda je adekvatno: počev od motiva, simbolike oblika pa do prikladnih dimenzija i svega što se, opet simbolički, izražava davanjem takvog poklona."
Dok je ovo govorio, prišao je njenom stolu i zaustavio se ispred praznog mesta koje je bilo sa njene leve strane okrenuvši se prema katedri. Upravljačem je otvorio fotografiju proizvoda o kojem je govorio. Nisam bio sasvim siguran da li sam dobro video, činilo mi se da ga je na momenat uhvatila za ruku. Nije ništa rekla, samo mu je stisnula desnu ruku kojom se naslanjao na sto ispred nje. Fotografija je ostala na ekranu, a on je spontano seo na to prazno mesto pored nje i nastavio.
"Prijatelju sam rekao da mislim da je posao korektno urađen i da ne treba da brine. Pitao sam ga kakve su njegove namere i kakav je plan za taj proizvod, na duže staze. Rekao je da proizvod treba da živi i da su očekivanja velika. Onda sam ga pitao da li mu se dopada čokolada i on je potvrdio. Savetovao sam ga da se fokusira na proizvod, na ukus čokolade, sve dok ga ne dovede do nivoa koji smatra perfektnim. Hoću da kažem kako mislim da sve marketinške prakse, jednostavno, padaju u vodu pred suštinom. Reklama bez suštine može doneti samo kratak i prilično gorak rezultat. Mada je to već stvar ukusa." Svi smo se nasmejali. "Kvalitet, sa druge strane, odoleva svemu. Suština opstaje. Dobar marketing bez proizvoda, bez kvaliteta, nije ništa drugo nego trgovina lažima. Taj put vodi obaranju kriterijuma. Nije to samo pitanje učešća u obmani, koje je samo po sebi dovoljno veliko. Marketing je primenjena komunikacija te zato govoreći o ovoj temi možemo otići daleko. Možemo da otvorimo i pitanje moći izjave. Pitanje užitka u dešifrovanju poruke. To je i pitanje odnosa prema svom poslu i odnosa prema sebi. Poruka je jasna. Tu postoji i dimenzija očekivanja. Očekivanja su paralelan svet sa kojim se preplićemo, o koga se nekada saplićemo, a koji nam često daje energiju, viziju i lakoću. Očekivanja su. Evo, recimo, prošle noći." Ustao je i krenuo prema katedri gde se opet naslonio.

"Imao sam jedan kratak razgovor sa prijateljem i rekao sam mu nešto zahtevno. Nešto što nisam bio sasvim siguran da li će razumeti na pravi način, ali sam bio siguran da neće razumeti na pogrešan. Dakle, važno je i kome se poruka plasira. Da je to bio neko drugi, neko ko drugačije shvata i vidi, napravio bih mu problem sa očekivanjima i uneo bih mu veliki nemir. Ovako su očekivanja ostala na pravom putu. Ja sam ovde."