Znaš? Sve to što sam ti pričao, razmišljam često, to izgleda nije baš tako kao što sam govorio. Pogrešno je sve to. Izgleda. Pogrešno sam ti govorio.

Oprosti.

Nije bilo važno sve to videti, niti saznati. Nije trebalo da ti govorim da brže ideš. Tada nije trebalo žuriti, a ni kasnije. Nije trebalo da produžavaš svoj mali korak.
Nije trebalo da ti kažem šta je tamo, preko reke. Niti šta je preko ulice. Nije trebalo da ti govorim da ćutiš. Niti da se sklanjaš. Kada sam ti govorio da shvatiš, grešio sam.

Oprosti.

Toliko sam insistirao da razumeš, a nije trebalo da to radim, niti je trebalo da znaš sve to što sam ti objašnjavao. Pogrešno je bilo što sam te terao da odlučiš i da imaš snage.

Pogrešio sam.

Govorio sam ti šta da radiš i kako da misliš, a ja prvi nisam znao kako treba.
Slušao si me. Čuo si me svaki put. Poslušao si uvek ili skoro uvek, pa čak i onda kada nisi, opet si sve ispravio baš onako kako sam ti govorio da treba da uradiš.

Ja, razmišljam sada, previše sam ti se mešao, a nisam znao dovoljno. Slušao sam njih i onda te još jače pritiskao dok ne popustiš. Njih sad baš briga. Znaš?! Ostali samo samo ti i ja.

Korak ti je sada duži i brže ideš, ali si ostao sam.

Oprosti.