Taj dugi hodnik na momente je bivao hladan i prazan, a na momente bi baš takav i trebalo da bude.
Najbolje je bilo kada sam osluškivao zvuk svojih koraka, tako bi okolna buka bivala podnošljivija. Pratio sam detalje oko sebe kako bih stekao osećaj koliko sam prešao budući da je hodnik delovao beskrajno. Svetlo se po njemu razlivalo tako lako. Čudni su bili ti prizori, a svi kao da su bili već viđeni. Senke koje su ostajale iza delovale su nekako ozbiljnije nego kada su stajale ispred. Zastajao sam na momente i ti trenutci su imali puno toga zajedničkog, iako je vrlo često ambijent bio sasvim drugačiji. Svaki put sam dobro znao da ću te momente pamtiti.
Sećam se zaslepljujućeg svetla te večeri lepog u svoj svojoj spokojnosti i toplini. Taj momenat se desio dok sam nestrpljivo čekao da se vratim tamo gde sam stao. Nisam više mogao da gledam šta ostavljam za sobom. Uprkos nemiru kojim sam bio zasut, spokoj trenutka je ipak preovladao. Nikada se nisam vratio na mesto gde sam stao.
Sledećeg puta, dok sam još sakupljao delove sebe: komad po komad oko nečega što je moralo da bude veće od mene samog, svetlo poslepodnevnog Sunca me je opet pronašlo. Razbilo se o pločnike i kroz jedna vrata otkrilo put iza njih. Isti put kao i ovaj kojim sam išao, sklanjajući od mene sumnju o kraju.
Nije mi promakao ni trenutak kada sam shvatio da sam se našao u sekundama, minutima, možda čak i satima kada je sve bilo onako kako treba. Bez unutrašnjeg nemira koji bi ometao, a uz pogled na prošlost koji bi isključivo ukazivao na vrednost trenutka u kome sam se sada nalazio. Izuzetan osećaj. Pomislio sam tada: „Da li je ovo najbolje do čega se može dosegnuti?“ Činilo mi sa da bi potvrdan odgovor lako mogao biti i onaj koji je tačan, a onda se kroz neku tihu i neprimetnu setu odlio i taj momenat.
Idući niz taj hodnik sreo sam pogled – nepoznat, ali tako lak kao da sam ga već „pročitao“ nekoliko puta. Pred njim sam ćutao. Odisao je prisnošću koja nije zahtevala nikakav napor. Takav momenat je morao da mi skrene pažnju i zastao sam. Držao sam sve pod kontrolom, u to nisam sumnjao. Svaki sledeći korak bio je očekivan. Hodnik je sada delovao kao san koji se ponavlja i koji vodi ka nečemu poznatom i dobrom. Koristio sam svu lakoću te situacije. Pod oštrim svetlom jutarnjeg Sunca koje je pokazivalo teksturu svake površine na koju bi palo, opet sam sreo taj pogled. Još uvek sam bio pod utiskom oštrih ivica zidova koji su me okruživali i koji su, pod toplim svetlom, bili kao zatočeni u nekakvoj maloj idili kada sam primetio da je nešto sada drugačije. Pogled je bio poznat, ali je prisnost izostala. Izgleda da je i ovo bilo očekivano. Počeo sam da gledam oko sebe da vidim gde sam se to sada našao. Tražio sam još nešto, još nešto što bi mi pomoglo da razumem ovaj trenutak i onda sam primetio niti iznad sebe kako svetlucaju pod zracima svetla koje, ovog jutra, otkriva baš sve. Bilo ih je nekoliko i išle su paralelno iznad mene kao da negde u daljini teže istom centru. Gotovo da sam bio okružen tim nitima. Pratio sam ih pogledom kako idu naviše, a onda sam video ruku. Moj pogled je pronašao poznatu šaku sa čijih prstiju su se niti spuštale ka meni. Konačno mi je sve postalo jasno. Ovo sam već jednom video.
A šaka, šaka je bila moja.