Dovoljno je vremena prošlo od kada smo se poslednji put do sada sreli. Sve sam se manje osvrtao na te susrete, ma koliko su upečatljivo delovali tih dana. Osećaj se polako gubio. Sve mi se više činilo kao da sam te događaje preuveličao u svojoj glavi. Kada bih, nekada, i razmišljao o tim susretima i o tome u kojoj meri sam se promenio pod njihovim uticajem, vrlo često bih izvodio takve zaključke po kojima je on bivao sve manje intrigantan i sve manje u pravu. Nekada bih čak odlazio i toliko daleko da bih ga uzimao za prevaranta koji mi je prodavao svoju priču kao nekakav proizvod. Neki od onih proizvoda koje je, navodno, i sam prezirao.

Rekao bih da ništa nije ostalo od cele te priče sa njim, da je sve bilo poput neke epizode koja je prošla baš onako kao što je i došla, iznenada. Onda sam počeo da srećem nju - njegov „fatalni talas“. Nisam bio siguran da li me se ona uopšte seća.
Sretao bih je na raznim mestima, najčešće na ulici ili u nekom prolazu kada bih „hvatao“ prečicu. Pretpostavio sam da stanuje negde u blizini.

- „Zar ćeš se praviti da me ne poznaješ?“, pitala me je kada smo za jednim uglom naleteli jedno na drugo.
- „Izvini. Nisam mislio da me se sećaš.“, uvek sam insistirao na sopstvenoj nebitnosti, pored toliko bitnih, u nečemu, ipak, moram biti prvi.
- „Lažna skromnost“, rekla je sa podsmehom.
- „Postoji li drugačija skromnost?!“, odgovorio sam oštro jer mi se uopšte nije dopao ton kojim priča ide. Činilo se kao da smo u nekom konfliktu od ranije. Pomislio sam da joj je on možda pričao o meni. Nastavio sam: „Ne želim da znam šta ti je on govorio o meni. Jednostavno nemam veze ni sa čim što je bilo između vas.“

Dok sam odlazio pitao sam se koliko dugo ću se još saplitati o repove koje je ostavio za sobom. Ona pre svega nije moj izbor, već njegov. Ne znam kako sam uopšte uspeo da se nađem u situaciji da sa njom vodim taj neprijatan razgovor. Ja jednostavno nemam tu nikakav interes. Mada sam u jednom trenutku pomislio kako bih je rado, kao talas, preplavio i tako progutao njenu aroganciju koja je otkriva mnogo više nego što bi ona to želela. Ipak, to nije moja priča.

- „Živiš li u blizini?“, pitao sam je.
- „Odakle to pitanje?“, odgovorila je odsečno.
- „Samo pretpostavka. Često se srećemo tu, pa mi je delovalo logično“, odgovorio sam pokušavajući da malo smanjim napetost uz blagi osmeh.
- „Loša ti je pretpostavka. Imaš li još koju pretpostavku o meni - kad smo već tu?“, nastavila je u svom, za naše male i slučajne susrete, sada već, uobičajenom tonu.
- „Nemam!“, zastao sam i sačekao izraz lica koji ću videti. Nije se promenio. Nastavio sam: „Zanimljivo je koliko pažnje posvećuješ mojim pretpostavkama i tome kako te vidim. Neću dalje pojašnjavati ovo po cenu i da ne bude sasvim jasno šta sam hteo da kažem. Mogla bi da posumnjaš kako pretpostavljam da nisi dovoljno inteligentna da sama shvatiš šta sam hteo da kažem.“
- „Plašiš se da bi to moglo da me otera od tebe, a opet, morao si da mi se suprotstaviš. Zbog toga ćeš stati na tome.“
- „Odustali smo mi od nas. To bi ti on sada rekao... I u redu je da nećeš da investiraš u proizvod u koji ne veruješ, ali onda ne učestvuj u toj igri. Samo pusti.“

Počinjem da vidim vreme drugačije nego do sada i neki čudan osećaj prati sve to.