Opet ti koraci. Sve su bliže i opet su njeni. Izgleda da drži nož. Napolju pada kiša. To sam već video. Treba da bežim. Ona me je pre mnogo godina progonila. Bio je tu i autobus, neka stanica. Pretrčavao sam preko ulice na crveno. Tada me je bila stigla. Sada opet bežim preko te ulice. Ulazim u obližnju zgradu. Nisam siguran da li sam ovde već bio. Amfiteatar je tu. Njeni koraci odzvanjaju hodnikom. Moram da ga nađem. Verovatno je unutra. Ona njega traži. Hvata me panika. Moram da ga nađem, brzo. Osećam da je tu, mora da bude tu negde. Samo to da se složi i biće gotovo. Ne znam da li ću stići. Ušla je u amfiteatar i sada je već tu, iza mene.

Čuje se škripa. Polako osećam da me boli vrat i bol biva sve jači kako se budim. Nezgodno sam zaspao. Još uvek sam pod utiskom sna. Škripa se još uvek čuje. Krećem prema vratima kako bih video odakle zvuk dolazi. Prilazim i čujem žamor. Izlazim iz sobe i niz hodnik vidim radnike hotela kako iz magacina iznose mali šank. Škripa nastaje kada barski sto vuku po podu. To ostavlja trag na mermeru. Tako se moja velika priča o tom tragu rastače zajedno sa utiskom sna od malopre.

Radilo se o tome da je jedna devojka, sa svoje dvadeset i četiri godine, iz čistog hira i sa nekom novom ljubavlju prema životu, ljubavlju koju je spoznala u zabranjenim knjigama, želela da svira klavir na terasi dok pada kiša. Jednog popodneva, u sred pljuska, kada je leto već počelo da bledi, ona je naložila posluzi da klavir iz salona iznesu na terasu. Trag na mermeru je bio od tog klavira. Sve do sada.

Šank su iznosili na terasu. Pripremaju sve za večerašnji banket povodom završetka seminara. Stvari su mi uglavnom spakovane. Ujutru krećem. Sa njim nisam pričao još od doručka. Prespavao sam ručak i malo sam izgubio osećaj za vreme. Veče polako pada, a kao da je prebrzo došlo. Osećam blagu tremu. Verovatno zbog sutrašnjeg odlaska, kao i zbog svega što bi večeras moglo da se desi. Nije rekao kada odlazi, pa očekujem da ću ga večeras videti.

Uvek sam imao neki specifičan odnos prema sobama u kojima bih boravio na putovanjima. Čudna neka bliskost sa novim prostorom u tih nekoliko dana. Prećutno prihvatanje. Ideal, zapravo?

Lagana muzika je dopirala kroz otvorena balkonska vrata dok sam se spremao. Moja soba ja bila najbliža terasi. Kako sam na nju izašao, tako sam počeo da se osvrćem ne bih li među svim tim licima pronašao, ni sam više nisam siguran, njega ili nju. Zaputio sam se ka ogradi da još jednom bacim pogled sa mesta na kome sam čuo njegovu priču o uslovljenosti.

Sa moje leve strane sunce je zašlo, ali je zapadni horizont još uvek tinjao. Upečatljivi gradijent me je podsetio na jednu rečenicu: "Take every dawn, just leave sunset to me - that's the only pathetic end I can stand"

Primetio sam ga kada je ušao. Zastao je da popriča se kolegama, a potom se uputio prema meni. Pokupio je dve čaše vina usput. Sa osmehom mi je pružio čašu i rekao: "Izgleda da je to to."

- "To je to", potvrdio sam i podigao čašu da nazdravimo. Staklo se prvi put oglasilo večeras.
- "Kako je prošlo ono jutros?", pitao je.
- "Bilo je dobro. Ličnije nego na dosadašnjim tvojim predavanjima. Što je prijalo za kraj."
Klimnuo je glavom potvrdno ponovo podižući čašu, ovog puta bez kucanja.

Veče je bilo prijatno. Jedno vreme smo ćutali i posmatrali ljude naslonjeni na ogradu. Nije bilo napetosti u toj tišini, niti je ona bila neprijatna. Stajao je sa moje desne strane. Na vratima se pojavila ona. Ko li će prvi nešto reći, pitao sam se.

Nakratko ju je pogledao i upio. Primetio sam kako pogled blago podiže pod kapke i zatvara oči tek malo duže nego što to čovek čini kad trepne. Posle tog kratkog reza, on okreće glavu prema meni dok pogled upire malo gore, ka nebu.

"Izostanak naglašenosti besprekorno ističe kvalitet", prokomentarisao je kao da nastavljamo neki razgovor od ranije, a ja sam hteo da iskoristim ovu priliku i da ga nateram da mi konačno ispriča sve o njoj. "To govoriš uopšteno ili si mislio na nju?", pitao sam ga.
- "Mislio sam na nju, naravno. I to nije sporno. Zapravo, šta si hteo da me pitaš?"
- "Dešava li se tu nešto? Mislim, između vas?", nastavio sam da insistiram.
- "Samo te proizvod interesuje", nasmejao se i potpuno razbio moj entuzijazam da ga primoram da mi već jednom kaže šta se krije "iza". Odmah je nastavio:
"Sviđa mi se tvoja priroda u kombinaciji sa poslom kojim se baviš. Dešava se to što vidiš. Između nas, sa nama ili kako god hoćeš, ima toliko toga da zapravo nema ničega. Pričao sam ti o talasu. Konačno, to je proizvod."
- "Dakle, to je to. Nećeš ništa preduzeti? Ostavićeš sve tako?"
- "Ti si fascinantan." Sada se naglas nasmejao. "Ja uvek preduzmem sve. A ti mi objasni šta je to - sve. Ono što negde postoji, kao i ono što nedostaje, je uvek proizvod izbora onih koji se o tome pitaju. To je njihov najbolji izbor. Nema prostora za taj nemir koji ocećaš. Ja nisam fatalista. "Veliki plan" nije ono o čemu pričam." Spustio je čašu na ogradu i rekao da ga sačekam i da se odmah vraća. Uputio se prema drugom kraju terase. Podigao je ruku, kao i obično, ispravio je rukav od košulje. Zastao je. Bio mi je okrenut leđima. Nisam mogao da mu vidim lice, niti da pretpostavim gde gleda. Samo je blago razmaknuo ruke pred sobom poluotvorenih šaka okrenutih prema gore. Nastavio je ka njoj. Sedela je odmah do izlaza na terasu, za malim okruglim stolom. Izuzetno prijatno i toplo svetlo davala je lampa sa tog stola. Sa terase sam mogao da vidim samo nju i deo stola sa njene strane. Izašao je sa terase prošavši pored nje. Izgubio sam ga iz vida na momenat, a onda se pojavio sa njene leve strane. Spustio je glavu odmah do njene, kao da joj nešto šapuće. Njeno lice ga je zaklanjalo. Posmatrao sam je. Ništa se nije moglo "pročitati". Za tako kratko vreme mogao joj je reći svega nekoliko reči. Otišao je.

Pokušao sam da je gledam njegovim očima kako bih ga bolje razumeo. Bilo je bezuspešno. Ipak mi je trebala njegova interpretacija. Priznao sam sebi da me je ovo kratko druženje sa njim poremetilo, da me je ostavilo negde na pola puta između toga da ga shvatim, da se promenim i toga da ostanem ovo što jesam.

Vratio se i nastavio.
- "Izgubiti nešto što nikada nisi ni imao je pravi dokaz da od subjektivnosti ne postoji ništa objektivnije."
- "Kuda vodiš ovu priču?", pitao sam ne trudeći se više da prikrivam nestrpljenje i zbunjenost u kojoj sam se našao.
- "Vodim je ka tome da ti kažem da razmisliš o prirodi stvari. Vidim da ti je ono o čemu govorim strano. Da te hvata nemir. Da sve što ti pričam doživljavaš kao veliku nedorečenost što, zapravo, govori da ne vidiš ono o čemu pričam. Tvoja potreba da sve kocke budu složene je svojevrsno nasilje koje sprovodiš nad samim sobom. Ta slika sveta koju imaš će te juriti dok te ne stigne, a kada te stigne - ubiće te. Pričaćemo ponovo kada ti se to desi. Sada moram da idem."

Ušao je u hodnik. Pratio sam ga pogledom do stepenica. Zamislio sam se. Nisu prestali da me iznenađuju naši razgovori koji su tekli tako lako i bez zameranja, bez obzira koliko da je lično i teško bilo ono šte se izgovaralo. Provokacija bez reakcije, osuda bez presude.

Ustala je. Verovatno ide za njim jer joj je maločas nešto rekao. Međutim, ona je izašla iz salona i uputila se ka delu terase gde sam stajao. Možda je mislila da je on pored mene. Nije videla kada je otišao. Bila je na pola puta do mene, kada se kroz muziku probio zvuk motora uz karakterističnu škripu šljunka pod točkovima. Zvuk je dopirao sa parkinga. Naglo sam se okrenuo ne bih li video da li on to upravo odlazi. Rukom sam srušio njegovu čašu. Pala je preko ograde i razbila se o beton u prizemlju. Staklo se opet oglasilo večeras. Snop svetla prešao je preko travnjaka dok se nije spustio tačno na put, a zatim sam video njegov auto kako ubrzava. Prošao je duž terase i nastavio ka kapiji. U tom trenutku, ona je već stigla do mene. Stajala je iza mene. Nadao sam se da drži nož.