Vinjetirana slika pred očima, usko vidno polje, a u njemu usne. To je draž koja mu pojačava budnost. Vreme se savija i on hrli ka tom talasu ne bi li se o njega konačno razbio.

Nema tu mnogo slobode, pomislio je. Sve je to uslovljeno i neizbežno. Pitao se da li mu onda pripad taj intimni momenat. Da li je njegov? Da li je ona uopšte njegov izbor.

Igra je mnogo ozbiljnija i on se vraća talasu, ali mu ovaj izmiče. Vreme ponovo postaje linearno. Vidno polje se širi. Ponovo je sve tupo. Nastavljamo kroz dobro uigrane uloge.

To mu daje vremena da se posveti pitanjima koja je sebi postavio. Ne pripada mu taj momenat i on to zna. Zna on odgovore i na ostala pitanja i zna da ih je postavio ne bi li tako ostavio trag za kojim će se vraćati nazad - sebi.

Svaki pregib na njoj, svaki pokret kroz vazduh, sve što ga je opijalo nije mu pripadalo. To nije bio njegov izbor. Predodređen je da ona za njega bude ta, taj fatalni talas. Neizbežnost. Hemija je tu apsolutno pokorila sve.

Tek pošto je sebi uskratio posedovanje bilo čega te večeri, osetio se živim.

Umalo pa da se naglas nasmejao kad je shvatio da se vratio svojoj staroj ideji: kako čovek sebe može da odredi isključivo kroz ograničenja koja postavi. Bio bi to osmeh poput onoga koji se pojavi na licu kada, posle puno vremena, ponovo dođeš na neko mesto koje ti mnogo znači.

Igra je velika i on je u njenom centru.

Počeo je da manipuliše svojom uslovljenošću. Sobom. Vratio se talasu. Prateći njen glas ušao je u centar sopstvene opijenosti. Postao je svoj bog. Svoj početak i kraj. Marioneta je vukla sopstvene konce. Počeo je da je upija. Korak po korak, otvorenih očiju, bez opčinjenosti. Do kraja. Svaki detalj u kome je video nešto, svaki delić kože, svaki voljni i nevoljni pokret, reč, ideju. Uzeo je i u tome se izgubio.

Istinski konzumerizam.

Obratio mi se, odjednom, i odveo me u stranu, a potom niz jedan dugačak hodnik ka terasi. Ukratko mi je objasnio kako razmišlja i ispričao mi tu priču o uslovljenosti.

Nasmejao se kada smo izašli na terasu. Bio je istinski srećan, ali i pomalo ogorčen. Rekao je "Vidiš li zamku? Čovek je poput komplikovane mašine. Potpuno je uslovljen. To što deluje da je slobodan samo je posledica toga što nismo u stanju da sagledamo šta ga sve to uslovljava. Smešno zapravo."

Uglavnom je gledao prema parku koji se prostirao ispred nas, dok je to govorio. Polako je ispravljao rukav od košulje i pomalo zaneseno nastavio. "Kada ovu ideju usvojiš i doživiš je kao ispravnu, ništa se ne promeni. Osim ako prethodno nisi napustio boga, tačnije ako nisi prihvatio ideju da si sam. Čovek je uvek sam." Podigao sam ruku upirući prstom u zamišljenu tačku i spremajući sa se da se nadovežem na ovo što je rekao. Prekinuo me je hitro, kao da smo se već previše zadržali. Krenuli smo nazad istim putem. "Da, i ovo što ti pričam nije stvar mog izbora. Doduše, to nije pitanje hemije već pitanje moje manipulacije nad samim sobom. Ne znam da li shvataš šta hoću da kažem. Biće ti jasnije kako vreme bude prolazilo."

Hodnikom su odzvanjali naši koraci. Mermerni pod bio je pohaban. Često umem da odlutam zamišljajući situaciju koja je mogla da prethodi nekom tragu. Tako nastaju velike priče. Tek pošto smo se približili sali, opet mi se obratio. "Večeras ću umreti. Mislim, nije to ništa. To se meni već desilo. Svi koji me poznaju znaju da mi se to često dešava, ali o tome ću ti pričati sutra na doručku."

Ušli smo u salu. Sve je bilo onako kako smo ostavili. Čuli smo kraj nekog razgovora i ja sam bio razočaran što sam ga propustio.

On je polako išao ka svom mestu. Ponovo je namestio rukav i seo. Po njemu se nije videlo ništa neobično. Imao je, kao i do sada, blagi osmeh na licu i delovao je mirno. Vrlo brzo se vratio tamo gde je stao.

Talasi su bivali sve veći. Nije prvi put da sve ovo radi. Na trenutak se zaustavio kada je primetio da oseća bliskost zbog nekih njenih stavova. Nasmejao se u sebi. Čovek je uslovljen ličnim iskustvom.

Znao je da mu u toj priči sa njom ništa ne pripada. Ne pripada mu ni sama želja za njom jer ni želju nije birao. Osećao je da mu dah zastaje i to je bilo dovoljno da je otme, deo po deo. Nije birao ništa od toga, ali zato bira sve što ona budi u njemu jer su to jaki osećaji kojih je gladan.

To je ono što se promeni kada prihvatiš ideju o uslovljenosti čoveka. Čim doživljaj realnosti pretrpi tu promenu, čovek počinje još intenzivnije da oseća, ali i da se sve strasnije prepušta svojoj neizbežnosti. To je, u stvari, hteo da mi kaže na terasi. Sutra će mi reći.

Njen vrat mu je oteo pažnju.

Talasi su sve jači. Konačno onaj pravi! Vreme ponovo gubi obrise. Sudar. Oseća da je načet i prepušta se.