Jedan čovečji vek je prošao od filma „Veliki Diktator“, a pola veka pre toga, na jeziku ovog teksta, Nušić je pokazao građaninu, večito nezbrinute i večito bivše balkanske države, kako da kritički razmišlja. Satira je nastavila da postoji i posle Čaplina i posle Nušićeve „Vlasti“.

Bez obzira na formu u kojoj se prikaže i ma koliko direktna ili alegorična svojim sadržajem bila, satira je uvek imala moć da otkrije pravo lice onoga o čemu govori i da tako lako iznudi zdravu meru ljudskog odnosa prema trenutno obožavanom u društvu.

Izobilje digitalno-globalne današnjice u svojoj ponudi ima i razne satirične sadržaje. Da li zbog izostanka veštine autora, želje da se ode korak dalje - da se satira pojača autoironijom ili da se delo što bolje i što pre unovči, današnje popularne satirične forme često plasiraju dvojaku poruku.

Pored, sada već tradicionalnih, pokušaja raznih vlasti širom sveta da javno plasiranje satire suzbiju ili usmere u neke krugove ograničenog dometa, svoj doprinos borbi za uređivanje satire „danas“ daju i ambasadori političke korektnosti. Kako je satira, po svojoj prirodi, često ironična i kako oponaša realnost ne bi li u toj igri kratkih vremenskih okvira otkrila prirodu stvari, ona otvara bezgraničan prostor za pojedince koji lošije vide ili za one koji ne žele da vide da u njoj prepoznaju uvredljiv sardžaj ili sadržaj koji promoviše političku nekorektnost. Način interpretiranja i kontekst u kojem se sadržaj posmatra uspeli su da na istu stranu postave upravnike totalitarnih društava i moderne borce za nečija prava. Možda bi danas neko tužio Čarlija Čaplina za promovisanje antisemitizma i ideologije trećeg rajha zbog filma iz 1940. u kome tako očigledno podseća na vođu rajha.

Kakvim god izazovima bila prepuštena današnja satira, generacije koje su sazrevale uz „Simpsonove“ i South Park nisu ni svesne koliko toga su dobile. Reklo bi se da im je, na neki način, dat još jedan život. Mnogi iz generacije njihovih očeva svoj su život izgubili kao dobrovoljci ratova koje su garanti mira posle okončali - hladne glave i diplomatski, kao da odjednom nije kraj sveta i da se ne mora ići na sve ili ništa. Nije dovoljan broj njih video oportuniste, licemere i karikature iza onih koji su prodavali „ozbiljne priče“ o nama i njima, našim velikim razlikama i prošlosti koja nam je zacrtala budućnost, pa da se rat nikada ni ne dogodi.

Koliko ljudi je videlo scenu iz „Simsonovih“ u kojoj političar na skupu podiže masu teškim rečima osude neke grupe, pozivajući se na moralnu ispravnost, da bi odmah posle govora, iza kulisa, primio kofer sa novcem od onih za čije potrebe je sve izgovorio, a zatim seo u privatni helikopter i odleteo na sigurno, tolika nam je i garancija mira.

Možda ne bi trebalo govoriti u takvim društvenim razmerama, već se radije držati nekih prizemnijih i lakših tema. Baš među njima, baš se u svakodnevici najviše i oseti izostanak satire. Tek se poneko usudi da zagazi u to polje. Današnjica je svojim sadržajima zasićena raznim pretencioznim životnim stilovima i trendovima koje plasiraju marketinški stručnjaci, korporacije, životni treneri, duhovne vođe i mnogi drugi koji putem medija uspevaju da privuku pažnju. Kako je šum oko pojedinca sve veći, ne bi bilo loše kada bi i u ovoj sferi društva bilo „satiranja“. Možda onda ne bismo brojali žrtve antivakcinalne kampanje, nego bismo se lepo sudili oko povrede časti i duševnog bola koji je nanesen žrtvama politički nekorektne - satirične reči. Ko zna?! Stvari bi mogle da se toliko otmu kontroli da bi se, za koju deceniju, malo odgovornije davale i prenosile izjave. Možda bi ljudi tada zastali i još jednom razmislili pre nego što napišu tweet ili status na nekoj društvenoj mreži.
Nikada nećemo znati.