Nisu se još ohladili pikseli od naslova i hvalospeva u čast domaćeg IT sektora koji je nikao iz realnosti našeg, tranzitivnog društva, novi naslovi su počeli da se nižu po elektronskim medijima. Srazmerno broju stanovnika, Novi Sad se izdvojio kao grad u kojem je ovaj sektor najrazvijeniji u zemlji. Valjda ova umerenokontinentalna klima pogoduje softverskim usevima. Zato i ne čudi što većina vesti iz ove oblasti potiče upravo iz Novog Sada.

Svakih nekoliko meseci  se pojavi po koji naslov o nekakvim tužbama ili drugim poslovima koji su u domenu pravosuđa, a tiču se fakulteta koji hrani gladno (IT) tržište kvalifikovanom radnom snagom, sa jedne strane, i jedne firme koja upošljava isti taj kadar, sa druge (a nekad i sa iste) strane. Njihovi odnosi su izgleda složeniji nego što bi se reklo na osnovu prethodno opisanog, odatle „nesporazumi“. Taman što smo se navikli na frekvenciju ovakvih vesti, sa prolećem je stigao novi talas naslova.

Talas je novi, a problem je već viđen: državne subvencije stranoj kompaniji za otvaranje razvojnog centra upravo u domenu informacionih tehnologija. Mnogi racionalni i zdravorazumski argumenti su se mogli čuti među reakcijama na ovaj potez. Otvorila su se brojna pitanja: od toga da li je potrebno državno ulaganje u sektor koji je, čini se, sasvim dobro funkcionisao i sam, da li je nekoj drugoj oblasti ovakva stimulacija potrebnija, kakva se poruka šalje postojećim vlasnicima IT firmi upotrebom budžetskih sredstava na ovakav način, da li je država omogućila nelojalnu konkurenciju, do pitanja da li se stimuliše „otimanje“ već zaposlenih pojedinaca jer je na tržištu očigledan manjak kvalifikovane radne snage.

Retko ko bi mogao da kaže da nije bitno odgovoriti na ova pitanja i da neka od njih, sama po sebi, ne predstavlaju argument, ali problemi uglavnom ne počinju onda kada osetimo da nas nešto žulja. Znamo da će se i ova stvar „rešiti“ u zavisnosti od pritiska javnosti. Kao što se svako društvo isključivo vodi sopstvenim interesom, tako se i ovo naše vodi. Ono u čemu se društva razlikuju je na koji način će da formulišu taj svoj interes, što u velikoj meri određuje i kakav će biti put ka njegovom ostvarenju. Svaka mala i velika revolucija, svaki izraz potrebe društva (pritisak javnosti) sa ciljem uspostavljanja nekog reda, malo se oslanja i na pravednost. Ništa od ovoga nije ohrabrujuće čak i da ovde nije toliko ukorenjena tradicija manipulisanja stanovništvom.

Oni koji bi trebalo da kažu nešto na ovu temu, prećutaće kao i do sada. Zagušeni medijski prostor neće osetiti da je nešto izostalo. Koliko god istaknut kao primer oblasti u kojoj postoji uspešna proizvodnja, IT je i oblast u kojoj zaposleni pojedinac ima standard života viši od prosečnog, pa samim tim šira javnost nema potrebu da se preterano zalaže za red i „pravednost“ u toj sferi. Teško je zaboraviti lavinu osuđujućih komentara ljudi u prethodnih trideset godina kada bi, recimo, prosvetni radnici štrajkovali: opet oni štrajkuju, a svi loše živimo, oni ništa ne rade tri meseca, da je meni ta tri meseca da se odmorim i slično. Tu se radilo o budućnosti dece, ili se radilo o ona tri meseca – kako već koje društvo formuliše svoj interes.

Da ne bude zabune, dobro je da se uvede red, što je pre moguće. Iako bi to moglo da deluje nepravedno kada se uporede oni koji su se provukli da nešto „završe“ dok zakon nije stupio na snagu sa onima koji su prvi morali taj zakon da poštuju, tako se ide napred.

Koliko god daleko od smisla ova situacija bila, šira slika pokazuje da život najbolje ume da priča priče, da ih ukrašava stilskim figurama i ponavlja dok naravoučenije ne postane svima očigledno. Kada bi čovek mogao da ostane distanciran, slatko bi se smejao ovakvom razvoju događaja.

Naporno je i besmisleno podsećati gde živimo i koga ponovo imamo na vlasti, a šta smo sve, kao društvo, iskusili u prethodnih trideset godina. Kakve želje imamo, kakav nam je standard, kako smo uredili državu, ko se sve odselio u inostranstvo i zašto, ko to nije uradio i gde je sada – sve su ovo pitanja na koja imamo odgovor. Svojevrsna je drskost ignorisati te odgovore jer se u njima kriju razlozi zašto ne postoje zakoni i sistem koji bi u praksi sprečavali nelojalnu konkurenciju, zašto nije sasvim jasno ko, u kojoj oblasti i pod kojim uslovima ima pravo na subvencije i šta su prioriteti i interesi države.

Agilno se radi samo na zahtev klijenta koji plaća u stranoj valuti, ali ne i na tome da stvorimo uređeno društvo što je, složićemo se, veoma težak „task“ jer je standard nizak, a to otvara prostor za korupciju. Korupcija direktno sprečava formiranje pouzdanog sistema koji bi trebalo da primenjuje neophodna pravila i tako stekne naše poverenje.

Kada smo kod našeg niskog standarda, sad ide jedna stilska figura, upravo je ta činjenica jedna od dve najvažnije stvari zbog kojih postoji većina IT firmi u Srbiji. Za manje novca kompanije odavde mogu da ponude usluge stručnog i visokokvalifikovanog kadra (stručnost kadra je druga najvažnija stvar) nego što to mogu kompanije iz zemalja sa višim ekonomskim standardom, a koje imaju jednako kompetentne stručnjake. Zato su ovdašnje firme konkurentne i uspešne na globalnom tržištu.

Ako jedna od posledica ove subvencije bude „otimanje“ stručnjaka koji već rade u IT firmama, a u korist subvencionisane kompanije, to bi značilo da subvencionisana kompanija ne može da nađe dovoljan broj stručnjaka među nezaposlenima ili da su joj potrebni stručnjaci sa iskustvom. Zato bi ta kompanija bila primorana da ponudi veću naknadu i bolje uslove za rad kako bi bila konkurentnija na tržištu i tako podstakla ljude da rade za nju, a ne za kompaniju u kojoj već rade. Konkurentnost je ta koja „otima“ kao i u onom slučaju kada su domaće firme privukle klijente sa zapada. Povećanje cene rada bi onda značilo da bi vlasnici domaćih i stranih firmi kod nas trebalo da povećaju plate i unaprede uslove rada kako ne bi gubili zaposlene, a ako to ne bi mogli da urade na uštrb svog profita, bili bi primorani da to urade na uštrb profita svojih klijenata, tako što bi povećali cene usluga. Mogli bi i da, poput svojih kolega sa zapada, radnu snagu potraže na tržištu neke druge zemlje gde je radna snaga jeftinija.

Možda baš zbog svega ovoga, ta reč „otimanje“, koja se mogla čuti ovih dana, zvuči nekako, previše emotivno. Do sada je sve to bilo „normalno“ i svojstveno dešavanjima na globalnom tržištu – „u stilu:“ takve su okolnosti, to je biznis. Može se reći da bi, iz nehata, moglo da bude i malo pravednosti u posledicama koje bi ova odluka Vlade Srbije mogla da proizvede, kada se pogleda koliki profit pojedinci u inostranstvu i kod nas ostvaruju na leđima našeg niskog standarda.

Dokle god ne vidimo šta će na tržištu zapravo biti proizvod ove subvencije, baratamo samo sa bajkovitim pretpostavkama i strahovima o tome kakve nas promene očekuju. Čini se da popularna doktrina pozitivnog razmišljanja zakazuje. Ovom vešću su mnogi od nas pomereni iz zone komfora. Logično je da onda priču završimo toliko puta viđenim citatom: "Life Begins Once You Get Outside Of Your Comfort Zone."